Sećanja: Jules Bianchi – čovek koji je otišao prerano

[Ivan 17593]

Prođe sedam dugih godina. Kad pre, zapitao bi se čovek? Ali, vreme neumoljivo prolazi i eto nas u 2022. godini. Reklo bi se – kao da je juče bilo. Kada se malo razmisli, činjenica da bi Jules danas, da je živ, imao pune 33 godine i bio praktično veteran u Formuli 1 izaziva duboke emocije i podseća svakog od nas na neumoljivost prolaznosti…

 

 

Bianchi je rođen 3. avgusta 1989. godine. Kao potomak nekadašnjeg trkača i takođe vozača Formule 1 Lucien Binchia, trkanje je Julesu bilo praktično u krvi i lako se stiče utisak da je imao dobre genetske predispozicije da se bavi ovim sportom. Stoga i ne čudi podatak da je u karting seo već sa tri godine.

Bianchijeva ozbiljnija trkačka karijera počela je 2006. godine kada ga je za klijenta uzeo Nikolas Todt, sin Jeana Todta i menadžer brojnih vozača Formule 1. Iduće godine Jules započinje karijeru u Francuskoj Formuli Renault 2.0 koju uspeva da pokori iz prvog pokušaja. Kao ruki, ostvario je pet pobeda i ukupno 11 podijuma na 13 trka koliko ih se te godine nalazilo u kalendaru. Nakon ovakvog impresivnog postignuća, jasno je bilo da ga put vodi dalje – u veoma prestižnu Formula 3 Evroseriju, u kojoj se zadržao dve godine. Već u prvoj sezoni bio je veoma konkurentan i šampionat završava na trećem mestu, a 2009. godine osvaja i titulu u ovoj kategoriji – napomenimo: u konkurenciji Vatterija Bottasa, Estebana Guttijereza, Brendona Hartleya i drugih dobro poznatih imena iz sveta trkanja.

U 2010. godini Bianchi se obreo u GP2 seriji, što je bila poslednja stanica pre ulaska u Formulu 1. Kao i u prethodnim kategorijama, Francuz je i u ovoj bio veoma dobar od samog početka i po mnogim stručnim procenama važio je za prvog favorita u borbi za osvajanje naslova. Ipak, u toj misiji nije uspeo ni te, ni sledeće godine – oba puta šampionat završava kao trećeplasirani. To je donekle predstavljalo blago razočarenje i za njega lično i za ljude koji su pratili njegovu karijeru, ali ga izostanak osvajanja titule u ovom šampionatu nije zaustavio u daljem pohodu. Njegov ogroman, ali još uvek ne do kraja otključan potencijal prepoznao je Ferrari, čiji je Bianchi postao deo 2011. godine kao test vozač italijanskog tima i tada je bilo jasno da je angažman u “najbržem cirkusu“ samo pitanje vremena.

 

 

Nakon relativnog “neuspeha“ u GP2, Bianchi je jednu sezonu proveo u Formuli Renault 3.5. Ponovo je ostao kratkih rukava, jer mu je titula “za dlaku“ izmakla – Holanđanin Robin Frijns nadmašio ga je za svega nekoliko bodova. Ipak, pozicija vicešampiona bila je dovoljna preporuka za Ferari i menadžera Todta da mu pronađu mesto u Formuli 1 za 2013. godinu – i tako se Jules obreo u ekipi Marussije. Očekivanja nisu bila naročito velika s obzirom da ovaj maleni tim nije imao konkurentan bolid ranijih godina, pa tako ni te 2013., ali je za Julesa bilo važno da uči i stiče što više iskustva prikupljanjem što većeg broja kilometara u točkovima, te da bude spreman kada usledi poziv Ferrarija – koji, nažalost, nikada nije stigao.

 

 

U svojoj debitantskoj sezoni Bjanki je učinio sve što je mogao – gotovo redovno je pobeđivao svog timskog kolegu Max Chiltona (takođe debitanta) što je, u rezultatskom smislu, i bio Julesov primarni cilj. U kvalifikacijama nadmašio je Britanca sa više nego ubedljivih 17-2, a po proračunima, Bianchi je u proseku od Chiltona bivao brži za preko pola sekunde po krugu. Tandem je nastavio da sarađuje i u 2014. godini, ali Marrusija ni ovoga puta nije bila konkurentna.

Ipak, tromost MR03 bolida nije sprečila francuskog vunderkinda da se predstavi u svom najsvetlijem izdanju. Od Chiltona je i dalje uglavnom bivao znatno bolji, sve češće je Marrusiju uspevao da doveze do Q2 – što nije bio nimalo jednostavan zadatak, naprotiv – da bi na trci u Monte Karlu načinio pravo malo čudo završivši je na devetom mestu što je značilo i prve poene u karijeri vozača Formule 1. Takođe, ovo su bili i prvi bodovi u istoriji tima. Tokom unutarsezonskih testiranja Bianchi je dobijao i priliku da provoza Ferarijev F14, pripremajući je za dalji korak, jer je jasno bilo da ostanak u nekonkurentnoj Marusiji treću godinu zaredom ne bi imao smisla.

 

 

Manje je poznata činjenica da je tog kobnog 5. oktobra 2014. godine, u prepodnevnim časovima po lokalnom vremenu u Japanu, Jules potpisao ugovor sa ekipom Zaubera za 2015. godinu. To je svakako predstavljao korak unapred u njegovoj karijeri, s obzirom da je švajcarski tim naredne sezone bio sposoban da vodi borbe u sredini grida. Nažalost, Bianchi u tim borbama nije učestvovao. Par časova po potpisivanju ugovora, Francuz je seo u bolid Marrusije kako bi odvezao Veliku nagradu Japana. Poslednji put.

Stravičan udarac u kran koji je uklanjao slupani bolid Adrijana Sutila bio je koban po junaka naše priče i Jules se od toga dana nalazio u komi iz koje se više nikada nije probudio. Devet meseci kasnije, 17. jula 2015. godine, konstatovana je smrt mladog Francuza, koji je imao svega 25 godina i pred kojim je, nesumnjivo, bila uspešna karijera. Koliko tačno uspešna – nikada nećemo saznati…

 

Jaka veza sa Charlesom Leclercom

Bilo je to više od klasičnog prijateljstva. Iako generacijski ne toliko bliski –  Charles je osam godina mlađi od pokojnog mu druga – nisu bili sprečeni da se čak i okume. Bianchi je bio Leklerov učitelj i mentor, moguće i uzor, a preko Nicolasa Todta je 2010. godine izdejstvovao da njegov mlađi prijatelj, koji je ostao bez novca neophodnog za trkanje, ostane deo automoto sporta. Gde je Leclerc danas, znamo svi, a da li bi te visine dostigao bez Julesove podrške, veliko je pitanje.

 

 

Čudan je i razvojni put obojice vozača, koji se poklapa na jedan neverovatan način. Iako jedan Francuz, a drugi Monačanin, jasno je da praktično dolaze sa istog područja. Ne malom broju ljudi zapala je za oko i njihova fizička sličnost, ali isto tako i karakterna. O vozačkom talentu da ne govorimo – posedovali su ga obojica, reklo bi se, u približnoj meri. I Binachi i Leclerc su započeli svoje karijere impresivnim uspesima u nižim trkačkim kategorijama (istina, Leclerc je imao nešto više uspeha), rano su potpali pod okrilje Nicolasa Todta, prošli Ferarrijevu vozačku akademiju, i na posletku, zahvaljujući podršci giganta iz Maranela, obreli se u Formuli 1. U različito vreme, ali na jako sličan način. Bianchi je sa Marusijom pružao izdanja vredna pažnje, a Leclerc je isto činio sa Sauberom nekoliko godina kasnije – obe ekipe predstavljale su neku vrstu B tima Ferarrija za razvoj mladih vozača.

A otkud Leklerovi počeci baš u Sauberu, timu u kojem je Bianchi trebao da se nađe nekoliko godina ranije? Čudna igra sudbine?

Neki malo maštovitiji teoretičar zavere mogao bi čak da pokrene priču kako Jules zapravo nikada nije ni preminuo, već da se, posle trogodišnjeg oporavka, vratio trkanju 2018. godine, pod drugim imenom, zastavom druge (susedne) države i sa blagim fizičkim korekcijama, te da je danas ponosni član Ferrarija i timski kolega Carlosa Sainza. Nije da bi ga baš mali broj ljudi podržao u toj teoriji.

 

 

Naravno, ona nije tačna, i Bianchia nažalost već sedam godina nije među nama. Ali sećanje na Francuza ne bledi, niti bi to bio slučaj čak i bez trenutnog egzistiranja Charlesa Leclerca koji nas samo dodatno podseća na čoveka koji svima nedostaje, čiji dometi su bili visoki, koji je gotovo uvek bio nasmejan van staze, a na njoj “zver“… Zato, doprinesimo da, između ostalog, i kroz ove redove živi sećanje na Julesa Bianchia, čoveka koji je mnogo hteo, mnogo započeo, mnogo toga mogao, ali… nije mu bilo suđeno. Ipak, da je doprineo, svakako da jeste – čuveni oreol direktna je posledica njegove nesreće, te je Jules indirektno spasao već nekoliko života, uključujući i svog kuma koga bi udes u Belgiji 2018. vrlo moguće koštao glave da oko nje nije imao zaštitu, konstruisanu na inspiraciji Julesove tragedije. Neka ostane zauvek u našim srcima, sačuvan od zaborava, jer on to zaslužuje. Neka mu je večni mir.

 

Preuzeto sa: pole-position.rs

 

Edited July 22, 2022 by Ivan

[Jackkk 108]

Delovao mi je kao ok momak. Zamišljam ga otprilike kao Leklera.

 

Inače, Bjanki je jedini vozač čiji imam autogram...