30 godina DeLoreana DMC-12 / DeLorean

[Woodoo 22921]

 

Ovo je sasvim neobična priča o automobilu koji je mogao biti jedan od najboljih modela svoga doba, ali u isto vreme i priča o čoveku koji je postao žrtva sopstvene ambicije. Poštovani čitaoče, ovo je priča o mitskom DeLoreanu DMC-12 i njegovom tvorcu Johnu DeLoreanu.

 

John DeLorean, kao vanserijski inženjer, svoju karijeru započinje radeći za Packard, gde je, pored 12 registrovanih patenata, bio zaslužan i za uvođenje u proizvodnju novog Ultramatic menjača. Rad za Packard nije ostao neprimećen od strane najveće automobilske grupacije. Čelni ljudi General Motorsa su ga uskoro regrutovali i postavili na poziciju pomoćnika glavnog inženjera tada problematičnog Pontiaca. Ovaj potez se višestruko isplatio, jer se sa DeLoreanom Pontiac bukvalno preporodio. 1961. godine stiže nagrada za dotadašnji rad u vidu pozicije glavnog inženjera u Pontiacu, sa kojom DeLorean postaje najmlađa osoba koja je stigla na tako visoku poziciju u automobilskoj industriji. Svoj rad u Pontiacu 1963. godine kruniše fantastičnim modelom GTO, unapređenom verzijom modela Tempest, od koga se očekivalo da poboljša prodaju kod mlađih kupaca. Meteorski uspeh modela GTO je DeLoreanu doneo još jedno unapređenje. 1965. godine 40 godina stari John DeLorean postaje najmlađi šef Pontiaca u istoriji. Visoka pozicija u GM hijerarhiji je donela sa sobom poznanstva sa mnogobrojnim holivudskim zvezdama, kao i prilično luksuzan i ekstravagantan životni stil, netipičan za osobu na čelu jedne auto kompanije. Krajem 60-ih godina DeLorean prelazi na čelno mesto Chevrolet divizije, nakon čega se poljuljani imidž najznačajnije marke pod GM-ovom kontrolom naglo popravio. Zahvaljujući dobrim rezultatima u Pontiac i Chevrolet divizijama 1972. godine dolazi još jedno unapređenje, ovaj put u vidu čelne pozicije celokupne GM-ove automobilske prodaje u Severnoj Americi (mesto potpredsednika GM-a). Sve je bilo spremno da se DeLorean inauguriše kao novi predsednik cele GM grupacije, ali je posle samo šest meseci na novoj poziciji neočekivano podneo ostavku na sve pozicije u najmoćnijoj auto-kompaniji. Konzervativnost velikih automobilskih kompanija i rigidan način donošenja odluka se nisu svideli DeLoreanu, zbog čega je 1975. godine odlučio da formira sopstvenu kompaniju za izradu automobila pod imenom DeLorean Motor Company.

 

 

Vešte pregovaračke sposobnosti, kontakti među poznatim ličnostima i poverenje dilera automobila DeLorean je iskoristio za finansiranje nove kompanije. U neprestanim kontaktima sa vlastima nekoliko zemalja izbor za lokaciju proizvodnog pogona se suzio na dve lokacije – Irska i Portoriko. Prva opcija za izgradnju fabrike koja bi snabdevala američko tržište nije naišla na finansijsku podršku Irske vlade, dok je druga i pored blizine tržišta bila u nepovoljnijem položaju zbog neiskusne radne snage. Pregovori sa Portorikancima su bili u završnoj fazi, kada se neočekivano pojavila prilika za izgradnju fabrike u Severnoj Irskoj. Ratom osiromašeno područje oko Belfasta je bilo problematično za britansku vladu, koja je nastojala svim silama da zaposli narod i tako ga odvede sa ulica. U vreme žestokih međuverskih sukoba protestanata i katolika niko se nije usuđivao da uloži novac u jedan od najsiromašnijih evropskih regiona. Niko, osim DeLoreana. Do tada najveća investicija britanske vlade u privatan sektor, u iznosu od 85 miliona funti (današnja vrednost oko 275 miliona), je značila da će DeLorean imati na raspolaganju gotovo sve za izgradnju fabrike, od lokacije u zapadnom predgrađu Belfasta (Dunmurry), do gotovog novca za opremanje fabrike. Uz ovaj novac DeLorean je imao na raspolaganju određenu, nikada javno saopštenu, sumu novca od holivudskih glumaca i preko 150 dilera automobila širom SAD-a.

 

 

Sledeća faza u planovima za izradu automobila je podrazumevala konstruisanje i razvoj kupe modela sa gull-wing sistemom otvaranja vrata. Saradnika je brzo pronašao u Colinu Chapmanu i kompaniji Lotus, a radi uštede vremena i novca mnogi elementi su preuzeti sa modela Esprit. Za dizajn je bio zadužen čuveni Giorgetto Giugiaro.

 

 

Vremena za razvoj kompletnog modela od nule jednostavno nije bilo, zbog čega se pristupilo ''pozajmljivanju'' delova sa postojećih produkcionih modela. Delovi enterijera su preuzeti od Volkswagena, kočnice su uzete od Ford Cortine, ali je najkontroverzniji elemenat samog automobila bez sumnje bio pogonski agregat. PRV V6 benzinac sa Bosch K-Jetronic ubrizgavanjem goriva (ZMJ-159), nastao iz saradnje kompanija Peugeot, Renault i Volvo, zapremine od 2.8 l sa oko 130 KS. Evropska verzija je posedovala 170 KS, dok je američka verzija sa ugradnjom katalizatora bila slabija za čitavih 40 KS. Turbo verzija ovog agregata nikada nije dočekala ugradnju.

 

 

1978. godine, i pored svih teškoća, počinje izgradnja jedne od najmodernijih fabrika automobila tog doba, sa ukupnom površinom od 61.000 m². Do decembra 1980. godine, odnosno za samo 18 meseci, fabrika je kompletno završena i prvi primerci DeLoreana DMC-12 su sišli sa proizvodne trake već u januaru 1981. godine. Prva isporuka automobila za Ameriku, celih 379 primeraka, je sa nestrpeljenjem dočekana. Iako je najavljena cena od 12.000 $ (današnja vrednost 60.000 $) skoro duplo uvećana, to nije sprečilo mnoge da se zainteresuju za kupovinu ovog kupea namenjenog novoj, mladoj, generaciji kupaca.

 

Nažalost, prvih 400 automobila je odmah po dolasku do dilera moralo kompletno da se prepravlja, jer su u procesu uhodavanja proizvodnje mnogi bili očajno sklopljeni. Paneli od nerđajućeg čelika, naročito u predelu vrata, su neprecizno montirani, zbog čega je njihova popravka odnosila najviše vremena. Za razliku od velikih automobilskih kompanija DeLorean jednostavno nije imao vremena da se bavi ispitivanjem ponašanja i testiranjem kvaliteta automobila, što je na kraju donekle pokvarilo prvi utisak kod kupaca. Kasnije serije su sa unapređenjem proizvodnje bivale sve bolje, ali su mnogi problemi ostali prisutni sve do kraja. Problemi sa nedovoljno snažnim motorom, teškom karoserijom i amortizerima predviđenim za limuzine, a ne za sportski automobil su često bile najveće zamerke kod kupaca. Ruku na srce, DeLorean je već nakon godinu dana razmatrao ugradnju snažnijeg Alfinog 2.5-litarskog V6 agregata sa 160 KS u DMC-12. Zanimljivo je da se DeLorean pridržavao nekadašnjeg Fordovog principa kada je boja karoserije u pitanju. Automobil se standardno isporučivao bez ofarbane karoserije i svi su takoreći bili identični, ali su pojedini dileri na zahtev kupca sami farbali isporučene automobile.

 

 

Glasine o raskošnom životnom stilu Johna DeLoreana i korišćenju novca britanskih poreskih obveznika za svoje lične potrebe sve više izbijaju u prvi plan. Istraga je brzo sprovedena, mada bez konkretnih rezultata. Kompanija krajem 1981. godine podiže proizvodnju na 80 automobila na dan, uz povećanje broja radnika na 2.700. A tada nastupa težak prodajni period u Americi. Duga i teška zima, uz sveopštu recesiju, smanjuju i skoro zaustavljaju prodaju automobila, pri čemu mali proizvođači poput DeLoreana najviše trpe. Prihodi su prestali da stižu u fabriku i ubrzo je došlo do nedostatka obrtnog kapitala. Od 7.000 prizvedenih modela DMC-12 samo 3.000 je našlo put do kupaca. Radna nedelja u fabrici je skraćena na samo tri dana, a menadžment u nastojanju da održi proizvodnju ponovo traži zajam od britanske vlade.

 

1982. godine fabrika otpušta 1.100 radnika u nastojanju da smanji troškove proizvodnje. Sredinom 1982. godine novih 1.300 radnika biva otpušteno, a samo njih 300 ostaje u fabrici na održavanju i sklapanju nedovršenih primeraka. Krajem 1982. godine sve je već bilo gotovo. Nemogućnost obezbeđenje sredstva je prinudila kompaniju da proglasi bankrot i odnela u propast preko 100 miliona dolara u investicijama, 2.700 ljudi ostalo je bez posla, a ostatak automobila je u delovima ponuđen zainteresovanim kupcima. U svojim planovima za budućnost DeLorean je osmislio i limuzinu sa četvoro vrata, koja bi se takođe otvarala poput galebovih krila. Realizacija ovog projekta nikada nije odmakla od crteža. Ukupno je proizvedeno 8.583 automobila, od kojih je oko 6.500 i dalje u voznom stanju.

 

Događaj koji se odigrao neposredno pred zatvaranje fabrike je u velikoj meri odredio sudbinu samog DeLoreana. Hapšenjem zbog sumnje da je bio umešan u preprodaju droge i javnim suđenjem koje je privuklo veliku medijsku pažnju mnogi nisu bili iznenađeni. Sve optužbe su ipak nakon dve godine suđenja odbačene usled nedostatka dokaza i navođenja od strane agenata FBI-ja. Ostaje ipak činjenica da je DeLorean pokušao na sve načine da dođe do sveže gotovine, uključujući i one nelegalne.

 

 

Nakon ovog fijaska DeLorean se povlači iz javnosti i do kraja svog života daje samo nekoliko intervjua u kojima čvrsto brani svoje poslovne poteze. Sve do smrti 2005. godine je maštao o ponovnom početku proizvodnje automobila. Ne brinite, ovo nije kraj priče o DeLoreanu DMC-12. 1995. godine američka kompanija DeLorean Motor Company of Texas nastavlja proizvodnju modela DMC-12, koristeći originalne delove nabavljene iz Severne Irske. Ukoliko posedujete oko 58.000 $ slobodno stanite u red za kupovinu novog automobila napravljenog od delova starih 30 godina. Okvirno oko 85 % delova iz starog modela se koristi za pravljenje moderne verzije, a ostatak se nabavlja ili od novih proizvođača delova, ili se poput pogonskog motora vrše izmene u samoj fabrici. U novoj, značajno unapređenoj, verziji je moguće dobiti agregat koji razvija respektabilnih 197 KS. DMC-12 se standardno isporučuje sa Eibach amortizerima, koji bi trebali da pruže pravi utisak sportske vožnje, tako tražen kod originalnog izdanja. Ukoliko kupac zahteva, u automobil je moguće ugraditi nekoliko vrlo zanimljivih opcija. Lista podrazumeva Bongiovi ili Kenwood audio sistem, iPod interfejs, navigaciju, satelitski radio, ksenon svetla, grejanje sedišta, čak i rikverc kameru.

 

San o etički podobnom ekološkom sportskom automobilu za široke mase, futurističkog dizajna, izrađenom od nerđajućeg čelika se raspao neverovatnom brzinom. Skoro istom sa kojom se i pojavio. Mit o DeLoreanu kao proizvođaču automobila ponovo je podgrejan filmskom trilogijom ''Povratak u budućnost'', zbog čega se mnogi ljubitelji automobila i dalje sa nostalgijom prisećaju ovog automobila.

 

 

Do današnjeg dana su podeljena mišljenja između onih koji smatraju da DMC-12 bio samo skupi promašaj i onih koji na ovaj model gledaju kao na tehnički najnapredniji automobil svoga doba.

 

NSautomobili

Auto Blog

 

 

Edited August 23, 2022 by neshaoct
update naslova

[neshaoct 9592]

[neshaoct 9592]

[neshaoct 9592]

[neshaoct 9592]

1981. DeLorean

 

 

 

 

[neshaoct 9592]

1981. DeLorean sa Chevrolet LS1 V8 motorom

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[neshaoct 9592]

[neshaoct 9592]

XCAR video: DMC DeLorean

 

[neshaoct 9592]

Na prodaju DeLoreanov DMC-12 iz 1982. godine

 

 
Na aukciji će se krajem ovog meseca naći i jedan zanimljivi primerak DeLoreana DMC-12. U pitanju je primerak iz 1982. godine koji je zanimljiv pre svega zbog toga što je njegov vlasnik svojevremeno bio osnivač kompanije lično - John DeLorean.
 

 
John DeLorean je zatim ovaj automobil poklonio ženi, top modelu i glumici Cristini Ferrare. DeLorean DMC-12 iz 1982. će se na Classic Cars aukciji naći 26. juna, a početna cena iznosi 38.000 dolara.
 
preuzeto sa - Auto Blog

[neshaoct 9592]

Putsch Racing DeLorean

 

[neshaoct 9592]

DeLorean od sledeće godine ponovo u proizvodnji

 

 
Poznat pre svega po ulozi u filmskoj trilogiji Back to the Future, DeLorean DMC-12 je prestao da se proizvodi još pre više od 30 godina.
Sada Stephen Wynne, prvi čovek u kompaniji DeLorean Motors iz mesta Humble u Teksasu, najavljuje povratak ovog automobila u proizvodnju. Doduše, kako stvari sada stoje, u pitanju je proizvodnja replika DeLorean modela iz 1982., a budući da ima dovoljno dobavljača i delova na lageru, procenjuje se da će biti napravljeno oko 300 vozila. Kako bilo, ovaj DeLorean će se praviti na američkom tlu za razliku od originala, pri čemu se gospodin Wynne nada da će cena po primerku iznositi manje od 100.000 dolara. Na kraju, kada možemo očekivati nove DeLoreane? Wynne se nada da će isporuke startovati početkom 2017. godine.
 
preuzeto sa - Auto Blog

[sindrom 18]

Eh. Kad covek ima viziju i mogucnost da ostvari sve svoje snove onda zasmeta nekim ljudima pa se na kraju dogodi to sto se dogodilo. Ne mozemo ni zamisliti "sta bi bilo kad bi bilo" da je DeLorean uspeo u svojoj zamisli. Kakvu bi blistavu buducnost imao svet automobila a ne ovaj sadasnji jad. Osamdesetih godina proslog veka je auto industrija krahom DeLoreana zauvek stavila tacku na kvalitetne inovacije a time je i pokazano ko vlada svetom i ko odredjuje sta se sme a sta ne sme. DeLorean nije bio zrtva svoje pohlepe vec zrtveno jagnje za primer drugima da se zna ko je gazda, cak je njegov projekat bio proglasen najvecom prevarom 20 veka. Ipak, mnogi cene njegov rad i trud i bice mu zauvek zahvalni za sve sto je ucinio i pokusao da promeni u auto industriji. Ja sam jedan od njih.

[bole-stilo.jtd 374]

I ja sam jedan od tih. Mnogi su ga pljuvali kao i auto koji je napravio ali evo i posle 30 god. auto je ekstra - po meni. Covek je imao viziju ali se zamerio igracima koji su vodili tadasnju auto industriju. Film ga je samo jos vise proslavio a auto je stvarno 1981 bio pogled u buducnost auto industrije ali se nazalost sve zavrsilo kako i jeste. Svaka mu cast po meni - covek je bio vizionar ...... sklapace ga oni ponovo    ....... , eh da imam te pare i ja bih ga  .

[neshaoct 9592]

Stara reklama za DeLorean iz 1982. godine:

 

 

[neshaoct 9592]

Istorija: DeLorean DMC-12

 

 

Priča John DeLoreana i njegovog automobila DeLorean DMC-12 je takva da ni Holivud ne bi mogao da je izmisli.

Nekadašnja zvezda General Motorsa (GM) John DeLorean je sredinom 1970tih godina odlučio da napravi svoj lični automobil sa svim idejama koje nije mogao da stavi do realnosti dok je radio u najvećem svetskom proizvođaču vozila. Šta je samo moglo da krene pogrešno? U nastavku ove priče, John DeLoreana ćemo oslovljavati kao ''John'' dok ćemo njegovu kompaniju oslovljavati kao ''DeLorean''.

 

 

Tokom svoje 12-godišnje karijere u Pontiacu, John DeLorean je stekao status žive legende u američkoj auto industriji. On je stigao u ovu GM diviziju 1956. godine kao mladi inženjer i igrao je veliku ulogu rastu Pontiaca tokom 1960tih godina zajedno sa još dve osobe (predsednik Semon ''Bunkie'' Knudsen i glavni inženjer Pete Estes). John je postao glavni inženjer 1961. godine kada je Estes prešao u Chevrolet, i u roku od nekoliko godina razvio moćni V6 motor i predstavio legendarni Pontiac GTO - prvi Američki muscle car. Do 1965. godine, kada je John postao predsednik kompanije, Pontiac je predvodio američku auto industriju po stilu i inovacijama i stigao do trećeg najvećeg Aameričkog proizvođača. Gotovo svi uspešni proizvodi kompanije, od sportskog Firebirda do luksuznog Grand Prixa, su bili Johnova zasluga. Tokom navedenog perioda, John je postao i ikona u američkoj auto industriji. Sa visinom od 192 cm, atletske građe i reputacijom "lošeg dečka", John nije bio tipičan predsednik neke američke kompanije. Često je pričao više nego što bi trebao, vozio je skupocene italijanske egzotične automobile i bio u vezama sa manekenkama duplo mlađim od njega.

 

 

Bez obzira koliko neslaganja je John imao sa GM-om, niko mu ipak nije smeo zameriti najviše zato što je njegov način poslovanja davao rezultate. Kada je imao samo 40 godina, John je postao predsednik Pontiaca, a četiri godine kasnije i predsednik Chevroleta, najveće GM divizije. Krajem 1960tih godina, John postaje i podpredsednik GM-a i imao je kompletnu komandu nad svim novim vozilima kompanije. Njegova godišnja plata je iznosila 650.000 dolara uz dodatnih 25,000 dolara za troškove putovanja, najviše zato što se GM bojao da bi John mogao da prati pomenutog Knudsena i pređe u Ford. A onda, u aprilu 1973. godine, John je iznenada dao ostavku. Njegov razlog je bio što se više nije slagao strategijom u GM-u, mada neke priče kažu da je GM planirao da ga otpusti zato što više nije mogao da ga kontroliše. U tom momentu John nije morao da pronađe novi posao. On je i dalje dobijao visoke bonuse iz GM-a na osnovu rezultata iz prošlosti, a takođe je zarađivao i na osnovu privatnih preporuka u manjim proizvođačima. John je takođe imao i velike investicije do te mere da do kraja svog života nije morao da radi nijedan dan da bi živeo komotno. Međutim, John je i dalje bio jako mlad i nikako nije želeo stalan odlazak iz auto industrije. Do početka 1974. godine, on je počeo da planira automobil sa svim karakteristikama koje nije uspeo da sprovede u delo u GM-u.

 

 

Očekivanja su bila da bi takav automobil trebao biti sportski, pozicioniran između Chevrolet Corvette i Porschea 911 - dovoljno skup da se na njemu ostvari profit i pored limitirane prodaje, ali opet ne preskup da konkuriše italijanskoj egzotici. John je pokušao da razvije novi sportski automobil u GM-u nekoliko puta, prvo sa Pontiac Banshee, a zatim i sa Corvettom sa centralno postavljenim motorom. Konačno samostalan, John je uvideo šansu da sprovede svoje ideje u delo. Njegov glavni problem je bio sam GM. Naime, GM je pristao da Johnu isplaćuje bonuse pod uslovom da on ne radi za konkurenciju. John se nadao da GM neće videti njegov limitirani sportski automobil kao konkurenciju, ali momenta kada je počeo sa radom na svom automobilu, GM je prestao sa isplaćuje bonuse. Kao odgovor, John je odlučio da napiše biografiju o svojoj karijeri u GM-u, gde je kritikovao najvećeg svetskog proizvođača vozila da mu je profit bitniji od sigurnosti i inovacija. Kada je knjiga već bila gotova, John se predomislio, ali se knjiga ipak pojavila u prodaji 1979. godine pod imenom ''On a Clear Day You Can See General Motors''. Ako John nije želeo da bude kao njegove nekadašnje kolege, njegov automobil je, pored sportskih karakteristika, morao da bude solidnih dimenzija i kvaliteta, ekonomičan i siguran. Za glavnog inženjera, John je pozvao svog nekadašnjeg kolegu iz Pontiaca, Bill Collinsa, koji je bio najzaslužniji za manje GM proizvode iz 1977. godine.

 

 

Za dizajn, u pomoć je pozvan legendarni Giorgetto Giugiaro iz ItalDesign, koji je tada bio na vrhuncu slave zahvaljujući proizvodima kao što su Volkswagen Golf i Scirocco, Maserati Bora i Merak i Lotus Esprit. John je zahtevao automobil sa centralno postavljenim motorom, plastičnom školjkom i težinom koja neće preći tonu, čime ja takav proizvod trebao biti brz i ekonomičan. U samom početku automobil je bio poznat kao DSV (DeLorean Safety Vehicle), nakon što je kompanija za osiguranje Allstate postala jedan od investitora, ali kada se Bricklin SV-1 (Safety Vehicle) pokazao kao neuspeh, John je zanemario sigurnosne mere i nazvao ga DMC-12 (DeLorean Motor Company i ''12'' po planiranoj ceni od 12.000 dolara). Iako je John bio imućan čovek, njegovo bogatstvo je ipak bilo jako malo da bi se osnovala potpuno nova kompanija i razvio potpuno novi automobil. Da bi uspeo u takvom pokušaju, on je morao da pronađe veliki broj investitora da podrže njegovu ideju. To svakako nije problem i njegov karakter i šarm mu je dozvolio da sa lakoćom kaže ljudima ono šta oni žele da čuju. Neki političari će kasnije tvrditi da im se John nije dopao zbog toga dok će drugi reći da čak i ako su sumnjali da prodaje maglu, njegovom šarmu se nije moglo odoliti. Do oktobra 1976. godine, John i Collins su imali gotov prototip koji je uradila kompanija Triad Manufacturing Co. Iako je prototip u velikoj meri ličio na kasniji serijski proizvod, ostatak automobila i dalje nije bio spreman za proizvodnju.

 

 

Šasija je bila pozajmljena sa Fiata X1/9, motor od Citroena CX, a većina oslanjanja sa Ford Pinta. John je publici predstavio prototip početkom 1977. godine, ali nije dozvolio test vožnju iz razloga što još uvek nije imao fabričku mehaniku. Ali to nije bilo bitno - DeLorean ime je i dalje bilo veoma cenjeno i slike prototipa su se uskoro našle na naslovnim stranicama svih auto magazina. Jedan od detalja koji je privukao najveću pažnju su bila takozvana "gull-wing" vrata, koji je populirizovao Mercedes 300SL oko 25 godina ranije. Rani prototip je imao motor od četiri cilindra, a John je želeo da koristi Wankel rotacioni motor u serijskom modelu. Ova ideja je ugašena kada je Citroen, partner za takvu tehnologiju, bankrotirao 1974. godine, a sledeći izbor je pao na V6 motor. Posle propalih pregovora sa Fordom, izbor je pao na 2.7L motor urađen u zajedničkoj saradnji između Peugeota, Renaulta i Volva. Renault je takođe imao prostora za dodatnu proizvodnju pa se samim tim brzo dogovorio sa Johnom. Međutim, samim tim novitet DeLoreana je trebao i da koristi Renaultov menjač, koji je bio urađen za modele sa pogonom na prednjim točkovima i sa motorom postavljenim napred. pa je umesto centralno postavljenog motora, DMC-12 dobio motor pozadi. Iako još uvek nije bio proizveden nijedan prototip koji bi ličio na serijski automobil, John je već tada najavio da će DMC-12 ubrzavati do 100 km/h za ispod osam sekundi uz maksimalnu brzinu od 210 km/h i kombinovanu potrošnju od devet litara na 100 kilometara.

 

 

To bi značilo da bi DMC-12 bio jednako brz kao Jaguar XJ-S sa V12 motorom uz duplo manju potrošnju. Proizvodnja je trebala da startuje na jesen 1978. godine, a John je već zaposlio Dick Browna (koji je ranije osnovao Mazdine prodaje salone u Severnoj Americi) da krene sa pronalaženjem prodajnih salona. Sve što je DeLoreanu bilo potrebno u tom momentu su bili fabrika, radnici i 87 miliona dolara. Još sredinom 1977. godine, John je odlučio da proda 2,000,000 akcija kompanije po ceni od pet dolara po akciji, ali je postalo jasno da to neće biti dovoljno da se stekne dovoljno velik kapital za novu fabriku i rana investiranja. Međutim, on je tada uspeo da nađe drugi način. Zahvaljujući ekonomskoj krizi iz 1970tih godina, mnoge države su nudile velike porezne popuste za sve kompanije koje su želele da investiraju novac, a u određenim državama, gde je ekonomija bila veoma niska, države su bile voljne da izgrade kompletnu fabriku o svom trošku. Nakon što nije uspeo da nađe sporazum sa vladom Amerike, John uspeva da dobije velike zajmove od vlade Portorika od 65 miliona dolara. Sa ranijim investiranjima, to bi trebalo biti dovoljno da se izgradu fabrika i razvije serijski automobil. Pregovori su se otegli do 1978. godine, tokom čega je John pokušao da pregovara i sa Republikom Irskom, ali mu je njegov prijatelj advokat predložio da pregovara i sa Severnom Irskoj, koja se nalazila pod kontrolom Velike Britanije.

 

 

Severna Irska je prolazila kroz velike finansijske probleme i razne demonstracije sa preko 2.000 žrtava tokom 1970tih godina. U proleće 1978. godine, John je krenuo u pregovore i tvrdio da ako vlada Severne Irske investira u fabriku, to ne samo što bi donelo 2,000 radnih mesta već bi i dalo nadu ovoj državi za boljim danima. U julu 1978. godine, vlada Velike Britanije je odlučila da odobri 32 miliona dolara uz kredit od 42 miliona dolara i dodatnih 34 miliona dolara ukoliko DeLorean investira identičnu sumu. Za navedeni novac, DeLorean je morao da proizvede fabriku pored Belfasta, a ceo paket je trebao da bude vredan 156 miliona dolara. Ovaj potez se nije pokazao popularnim u Velikoj Britaniji, posebno što je ova država godinama plaćala račune jednog drugog posrnulog proizvođača (British Leyland). U svakom slučaju, proizvodnja fabrike je započela u oktobru 1978. godine, u istom periodu kada je drugi prototip bio gotov. On se nije dopao Johnu, koji je odlučio da potraži pomoć od nekih već poznatih kompanija. Nakon propalih pregovora sa Porscheom i BMW-om, John sklapa ugovor sa Colin Chapmanom, vlasnikom Lotusa koji je imao iskustvo rada sa plastičnim školjkama. DMC-12 se pokazao kao veliki projekat za Lotus, koji je odlučio da ignoriše ranije prototipove i da razvije DMC-12 oko svog poznatog modela Esprita. Najveću promenu je pretrpela školjka, koja više nije bila urađena od plastike već od nerđajućeg čelika.

 

 

John je pregovarao sa čuvenom fabrikom hemikalija DuPont oko farbanja takvog automobila, ali nije uspeo da pronađe sporazum i svi DMC-12 su dolazili neofarbani. Pored dizajna, jedini drugi detalj koji je prenešen sa prototipa na serijski model je bio motor. On je razvijao 130KS i 220 Nm obrtnog momenta, što je bio očekivani broj, ali se u međuvremenu težina vozila povećala za 227 kg. Prvi DeLorean DMC-12 je sišao sa proizvodne trake u januaru 1981. godine. Kompanija je do tada već potrošila početni kapital, pa je John bio primoran da zatraži dodatnih 30 miliona dolara od Britanske vlade. Ali i pored toga, očekivanja su bila velika. Dick Brown je uspeo da potpiše 340 salona, od čega su mnogi već primili uplate od 5,000 dolara, a poznate ličnost kao što su Johnny Carson i Sammy Davis Jr su trebali da postanu jedne od prvih mušterija. Međutim, rani automobili nisu opravdali očekivanja. DeLorean je planirao da svaki automobil detaljno testira, ali kada su se mediji počeli pitati kada će serijski modeli da stignu, DeLorean je popustio i veliki broj ranih primeraka je imao slabu završnu izradu i stigao nezavršen u Ameriku. Drugi su, ipak, hvalili dizajn i vožne karakteristike, ali su performance razočarale. Sa petostepenim manuelnim menjačem, John je obećavao da DMC-12 može da ubrza do 100 km/h za 8.5 sekundi, ali su mnogi shvatili da je taj broj previše optimističan za preko sekundu. Obećavana maksimalna brzina od 200 km/h se takođe pokazala lažnom za 15 km/h.

 

Dok navedene cifre svakako nisu bile loše za period ranih 1980tih godina, DMC-12 je zaostajao za mnogim liderima u klasi. Inflacija je povećala početnu cenu na 25,500 dolara ili duplo više nego što se originalno planiralo. DeLorean je i dalje bio jeftiniji nego Porsche 911SC, ali za 25% skuplji nego Chevrolet Corvette, Datsun 280ZX i Porsche 924 Turbo - svi automobili koji su bili značajno brži. John je najavio da publika ipak više voli da uživa u udobnoj vožnji na duži period, a ako su performanse najbitnije, onda će budući DMC-12 turbo svakako rešiti problem. John je takođe bio jako optimističan tokom 1981. godine, uz tvrdnju da će kompanije godišnje proizvoditi 30,000 vozila. Međutim, rani problemi su ostavili kompaniju bez keš rezervi. DeLorean je morao da plati 400 dolara Britanskoj vladi za svaki prodati primerak, uz visoke troškove popravki pod garancijom, a John je nastavio da živi bogatim životom sa godišnjom platom od 500,000 dolara. Britanski političari su se zapitali kako je DeLorean uspeo da potroši tolike keš rezerve, pa su kontaktirani i detektivi, koji nisu uspeli da nađu odgovor. John odlučuje da reši problem tako što će povećati proizvodnju, a uskoro su saloni imali dosta veći broj automobila nego što su mogli prodati. Saloni su prestali da plaćaju račune, a iz tog razloga do kraja 1981. godine DeLorean nije uspeo da plati račune svojim dobavljačima. Na kraju pomenute godine, kompanija je bila 800,000 dolara u dugu Renaultu i Britanskoj vladi, koja odlučuje da preuzme kontrolu nad kompanijom.

 

Osim ako bi uspeo da pronađe 20 miliona dolara, DeLorean se nalazio pred gašenjem. Proizvodnja je stopirana, a John je krenuo u potragu za novim investitorima. On ih uspeva naći u vidu Financial Service Inc iz Američke savezne države Virdžinije, koji su pristali pružiti zajam od 100 miliona dolara ako kompanija stavi svojih 10 miliona dolara. Na žalost, pre nego što je ugovor trebao biti potpisan, John je uhapšen 19. oktobra 1982. godine u Los Anđelesu uz objašnjenje da je pokušao da preproda kokain u vrednosti od 24 miliona dolara. Sa Johnom u zatvoru, DeLorean je zvanično bankrotirao. Neki preostali automobili su prodati kao 1983 modeli, a dok je DeLorean bio gotov, problemi Johna su tek počinjali. Do današnjeg dana svi detalji kako je John završio u zatvoru nisu jasni. Najpoznatija priča je ona po kojoj je čovek po imenu James Hoffman bio Johnov komšija dok su obojica živeli u Kaliforniji. On su se upoznali u aprilu 1978. godine, ali kada su se opet sreli četiri godine kasnije, Hoffman je radio za FBI sa ciljem da uhapse dva uvoznika kokaina u Ameriku, Morgan Hetricka i Stephen Arringtona. Sudeći po Hoffmanu, John ga je kontaktirao u julu 1982. godine i zatražio pomoć u distribuciji kokaina da bi se spasio DeLorean. Međutim, John je tvrdio da je Hoffman njega kontaktirao i ponudio mu 15 miliona dolara uz vlasništvo određenog dela kompanije.

 

U svakom slučaju, John je uskoro upoznao Hetricka i Arringtona, uz još dve osobe - "Vicenza" i "Benedict", dva policajca koji su radili na tajnom zadatku i predstavili se da u stvari rade za Eureka Federal Savings and Loan banku. Oni su tvrdili da je John ponudio 1.8 miliona dolara za 100 kilograma kokaina, koji su Hetrick i Arrington trebali da uvezu iz Kolumbije, "Vicenza" zatim proda, a "Benedict" opere novac. U zamenu, John bi dobio polovinu zarađenog profita. Tokom jednog intervjua 1983. godine, John je tvrdio da u početku nije znao umešanost kokaina već je smatrao da potencijalni investitor želi da uloži novac u njegovu kompaniju, a kada je saznao i želeo da se povuče - "Vicenza" je pripretio da će da povredi njegovu familiju. Suđenje je počelo u leto 1984. godine i trajalo dva meseca. John nije proglašen krivim, najviše zato što su njegovi advokati tvrdili da je FBI namestio celu situaciju da poboljša svoj imidž. Njegova reputacija je bila oštećena u velikoj meri, ali to nije bio kraj problema. Christina Ferrare, Johnova dugogodišnja supruga, je zatražila razvod za brak, a uskoro su počeli i finansijski problemi. Dok je suđenje Johnu trajalo, Britanska vlada je proveravala informacije u DeLoreanu i pronašla nekoliko rupa. Naime, John je dugovao 17 miliona dolara Lotusu za razvoj DMC-12, ali kada su Britanci proverili knjige, primetili su da je pet miliona dolara neštalo sa računa, a da pri tom nikad nisu isplaćeni Lotusu.

 

Britanci su tvrdili da je novac završio na Johnovom privatnom računu, a kako je Colin Chapman preminuo u decembru 1982. godine, on nikad nije uspeo da potvrdi da li je dobio pomenuti novac. Britanci su takođe zatražili Johnovo izručenje, što su njegovi advokati uspešni odbili, a sve do svoje smrti za Johna je postojao nalog za hapšenje u Britaniji. Iako je DeLorean nestao sa tržišta, njegov najpoznatiji momenat je stigao 1985. godine kada se pojavio u filmu "Back to the Future". Ovaj film je u velikoj meri vratio reputaciju kompanije i učinio DMC-12 popularnim. John je dobio i određeni procenat zarade filma da bi otplatio svoje dugove, a bankrotirao je 1999. godine. John je preminuo 19. marta 2005. godine u 80. godini života, a sahranjen je u plavim farmerkama i crnoj kožnoj jakni kao doživotni buntovnik. Veruje se da je proizvedeno između 8,500 i 8,900 DMC-12, od čega je većina danas preživela. Kao što se očekivalo, njihova školjka ne rđa, a kada su popravljeni i rani problemi, DMC-12 se pokazao kao solidan automobil.

 

1997. godine, mehaničar Stephen Wynne iz Teksasa je kupio DeLoreanovu fabriku, a samim tim i dobio pravo na ime. On je u početko restaurirao ranije modele, ali od 2008. godine takođe prodaje "nove" DMC-12 sa kombinacijom novih i originalnih delova. Publika danas ima promenjeno mišljenje o Johnu. Dok ga Britanci smatraju za varalicu, Amerikanci ipak pamte njegove zlatne dane kada je radio u Pontiacu.

 

Spomenućemo ipak da John nikada nije bio osuđen, a osnivanje potpuno nove kompanije svakako nije lagan posao i čak veliki Henry Kaiser, jedan od najvećih industrijalaca 20. veka, nije uspeo u tome. John je uvek tvrdio da je DMC-12 samo početak. Pored turbo modela, kompanija je planirala i luksuzni sedan i nameravala da poveća prodaju na 300,000 vozila na godišnjem nivou. Da je DMC-12 uspeo da preživi ranije 1980te godine, on bi sigurno bio veći uspeh kasnije, posebno kada se zna da je prodaja luksuznih automobila eksplodirala krajem 1980tih godina. Možda je upravo to najveća tragedija DeLoreana - automobila, kompanije i samog čoveka. Ne koliko je nisko pala već koliko visoko je mogla da stigne.

 

Autor: Talladega

 

preuzeto sa - Auto Blog

[neshaoct 9592]

Novi DeLorean DMC-12

 

 

Dolazak novog DeLoreana je neminovan, a kompanija iz Teksasa nazvana DeLorean Motor Company se sprema da ga otkrije naredne godine, sa istim imenom, ali novim detaljima.

 

 

Unikatan izgled ovog automobila od nebrušenog čelika, kao i atributi koji su ga napravili legendom će ostati nepromenjeni. Osnova će biti osvežena i unapređena sa modernim delovima i detaljima, pa će automobil biti u skladu sa današnjim zahtevima kupaca.

 

 

Nakon što je vlada odobrila proizvodnju manjeg obima, ova kompanija će uskoro početi sa sastavljanjem DMC-12 modela, obnavljanjem polovnih vozila i proizvodnjom novih delova. Očekuju da proizvedu oko 300 primeraka iz delova koje su za sada uspeli da skupe, a u planu je i dalje potražnja za polovnim automobilima.

 

 

Šasija se originalno napravljena od čelika i ojačana epoksi smolom koja je štitila od korozije, ali je ona propadala vremenom, pa su šasije ostale na milost i nemilost spoljih uticaja. Unapređeno rešenje će zameniti originalnu ideju sa NOS šasijom, koja će biti zaštićena od korozije novim metodama.

 

 

Točkovi DeLoreana će biti zamenjeni sa 17 i 18-inčnim točkovima koje će ostaviti više prostora za unapređeni sistem kočenja. Ovo je nešto što je bilo neophodno, pošto kompanija planira da ponudi ovaj automobil sa snagom koja će duplirati onu koja je dolazila iz originalnog 2.8 V6 motora. Prema Jalopniku, očekuje se najmanje 260KS, a kompanija trenutno razgovara sa tri potencijalna dobavljača, dva iz Amerike i jedan strani, a prvi pik je V6 sa snagom od 300 do 400KS.

 

preuzeto sa - Auto Blog

[neshaoct 9592]

Carfection video: DeLorean

 

 

[neshaoct 9592]

DeLorean DMC-12 iz ''Povratka u budućnost'' na aukciji

 

 

Ljubitelji serijala ''Povratak u budućnost'' imaju priliku da kupe originalan, sertifikovan model kakav se pojavljuje u filmu, sa svim dodacima.

 

 

Ovaj konkretni primerak se doduše nikada nije pojavio u filmu, već je napravljen za proslavu tridesetogodišnjice prvog dela. To ne umanjuje njegovu vrednost jer ima sve originalne dodatke koji se pojavljuju u filmu.

 

 

preuzeto sa - Auto Blog

[neshaoct 9592]

Britanac pokušao da u DeLoreanu putuje kroz vreme?

 

 

Britanska policija je uhvatila muškarca koji je u svom DeLoreanu jurio 89 mph, odnosno 143 km/h. S obzirom da se radi o 1 mph većoj brzini od one kojom su glavni protagonisti filmskog serijala ''Povratak u budućnost'' putovali kroz vreme, mnogu su pomislili da se radi o nekom fanu koji je takođe pokušao da putuje kroz vreme na mestu Michael J. Foxa. 55-godišnji Nigel Mills koji je bio za upravljačem jednog od najpopularnijih filmskih automobila za Telegraph je demantovao da je pokušavao da putuje kroz vreme. ''Bilo je to u nedelju kada je put u potpunosti prazan. Policija tvrdi da sam vozio 89 mph/143 km/h, ali zar nije moralo nešto da se desi već na 88 mph/141 km/h?'' - našalio se Mills. Nigel Mills je slavni DeLorean DMC-12, koji se usput rečeno vraća u proizvodnju, kupio za 22.000 funti, a vozi ga tek nekoliko puta godišnje. Prošle godine je napravio tek 300 kilometara u svom DeLoreanu.

 

preuzeto sa - Auto Blog

 

 

[neshaoct 9592]

Novi život kultnog DeLoreana iz ''Povratka u budućnost''

 

 

Kako prenosi B92, zlosrećni DMC-12, koji se proslavio u američkom filmskom serijalu ''Povratak u budućnost'' (Back to the Future) sredinom 80-tih, ponovo će sa naći u prodaji po ceni od skoro 100 hiljada dolara. Da nije bilo fijaska sa modelom DMC-12, propasti proizvođača ''DeLorean Motor Company'' i kokainske afere u koju je uvučen vlasnik Džon DeLorean, ko zna kako bi izgledao uređaj za putovanje kroz vreme u čuvenom filmu iz 1985. U svakom slučaju ne bi bio toliko kul kao DeLorean DMC-12. Sa druge strane, da nije bilo filmova iz serijala ''Povratak u budućnost'' koji su od ovog automobila napravili ikonu popularne kulture, sada ne bismo govorili o obnovi proizvodnje modela koji je zvanično ugašen pre više od tri decenije.

 

Priča o nesrećnoj sudbini DMC-12 privukla je polovinom devedesetih pažnju Stivena Vina preduzimača iz Teksasa, koji je, kada je 1997. imovina kompanije DeLorean otišla na doboš, kupio praktično sve što je preostalo od inventara, uključujući tehničku dokumentaciju, oko 1.700 nedovršenih vozila i nekoliko miliona originalnih delova i komponenti predviđenih za ugradnju u nove automobile. Njegova firma do sada se bavila servisiranjem, restaurisanjem i dorađivanjem DeLoreana koji u Teksas dolaze iz čitavog sveta. Međutim, Vin već duže vreme namerava da ponovo pokrene proizvodnju modela DMC-12. Najzad će mu ta želja biti ispunjena jer novi federalni zakon omogućava da počne sa maloserijskom proizvodnjom ovog automobila. Zahvaljujući gomili originalnih delova, Vin očekuje da će moći da kompletira najmanje 300 novih DMC-12. Knjiga narudžbina već je otvorena na sajtu DeLoreana, a kompanija ne traži nikakav depozit, pa se nardžbine kasnije mogu i otkazati bez ikakvih posledica. 

U početku, u radionici u Teksasu sklapaće se po jedan automobil mesečno, a kako porudžbine budu pristizale, kasnije bi tempo proizvodnje trebalo da bude ubrzan. Iako je većina komponenti obnovljenog modela DMC-12 iz kontigenta originalnih delova, stari V6 motor sa 130 konja biće zamenjen modernijim agregatom. Očekuje se novi V6 ili V8, koji će zadovoljiti aktuelne ekološke standarde i biti u stanju da proizvede između 300 i 400 ks. Biće unapređen i sistem kočnica, a manje promene očekuju se i u dizajnu unutrašnjosti vozila. Cena ''novog'' DeLoreana još uvek nije formirana, a pretpostavlja se da će se kretati u rasponu 85.000-100.000 dolara. Poređenja radi, restaurirani originalni primerci iz 80-tih godina 20. veka prodaju se za 45.000 do 55.000 dolara.

 

preuzeto sa - Auto Blog

 

 

[neshaoct 9592]

Ovako ukrajinski dizajner Yevheniy Bratchyk vidi moderni DeLorean

 

 

 

 

 

 

[nesa 169 348]

On 6/8/2016 at 7:41 PM, neshaoct said:

Točkovi DeLoreana će biti zamenjeni sa 17 i 18-inčnim točkovima koje će ostaviti više prostora za unapređeni sistem kočenja.

Ne, ne, neeeee ... !!!

Baš originalni točkovi mi se izuzetno sviđaju (kao i ceo auto), a imam osećaj da će sad staviti one ružne amerske kao što imaju običaj.

[neshaoct 9592]

Amerikanac pokušao da u DeLoreanu putuje kroz vreme

 

 

Još jedan vlasnik legendarnog DeLoreana je pokušao da putuje kroz vreme. Nakon Britanca koji je prošle godine ''neuspešno vozio'' 89 mph (143 km/h), isto je pokušao i Spencer White iz Kalifornije. Vozeći autoputem video je da vozi 85 mph (137 km/h), pa je odlučio da ubrzai do 88 mph (141 km/h) kako bi video da li će uspeti putovati kroz vreme. Nažalost, umesto da završi u 1985. godini, Spencer je završio kod sudije za prekršaje. Zaustavila ga je policijska patrola, a zatim su mu pokazali da je zaista vozio 141 km/h. ''Svi smo se tada nasmejali'', rekao je White. Ipak, kaznu je svejedno morao da plati.   

 

preuzeto sa - Auto Blog

[neshaoct 9592]

DeLorean sa Chevrolet V8 motorom

 

 

[neshaoct 9592]

DeLorean priča - sve što treba da znate o ovom autu