Akrostih

[bolens 7]

Ne znam da li ste ovo pre čitali... ali mislim da je obavezna lektira za svakog italofila, a takvih nas ovde sigurno ima dosta, pa rekoh neka visi i na našem forumu. Posebno sada u svetlu italijansko-srpskih odnosa... kako sve živo pratimo, doduše ne iz Rima već iz Torina.

Evo kako je je Boško Jakšić, dopisnik "Politike" izveštavao 1996. godine iz italijanske prestonice. Jedno vreme je bio i suspendovan zbog toga. Danas opet visoko jaše u sedlu iste redakcije, posebno od kad su smenili Smajlovićku pa opet na posao može da dolazi u 11 h.

* * *

POLEMIKA O SUNĐERU

(Od našeg stalnog dopisnika)

Rim, 12. decembra 1996.

Juče je bilo poznato kao "političko rešenje". Zatim je, dosta realistično ali za Italiju pregrubo, nazivano "spasavanjem lopova". Danas se podvodi pod naziv - amnestija.

Evolucija razmišljanja u ovom pravcu ne nalazi se ni u jednom zvaničnom dokumentu, o amnestiji se ne raspravlja u Parlamentu, ali reč je postala tema dana.

Da li je amnestija način izlaska iz sudske "bele revolucije" pre nego što su petogodišnje istrage sveta politike i biznisa dospele do svih - i po vertikali i po horizontali?

Važi li stav da je amnestija najbezbolniji način prekida krstaškog rata koji je doveo do serije konflikata politike i sudstva, podelio političare, suprotstavio tužioce, razdvojio komentatore, uznemirio policajce?

Ako je, kao što neki tvrde, Tanđentopoli - popularno ime afera - doveo do institucionalnog haosa i konfuzije, da li amnestija može da bude panaceja moralne epidemije u vremenima kada se ponovo potvrđuje da je bolest hronična?

Čitava je kolekcija zagovornika amnestije, čija se teza nazire: svi su krivi, znači svi su nevini.

"Eho reči sloboda postaje amnestija", cinično primećuje komentator Đorđo Boka.

Kako i ne bi. Mnogi iz starog ali i novog sveta politike zainteresovani su da se zaustave istrage i amnestiraju optuženi za ilegalno finansiranje partija, što je bio uvod u rušenje Prve Republike i raspad njenih tradicionalnih partija.

Ako je veliki svet biznisa zainteresovan za prekid istraga oko lažnih kompanijskih bilansa i podmićivanja poreskih organa, mali poslovni svet strahuje da će istrage jednog dana dospeti do njega i razrušiti decenijama građeno carstvo izbegavanja plaćanja poreza.

Mnogi zaposleni javne administracije, od ministara do šalterskih službenika, takođe bi voleli da se odustane od gonjenja zloupotreba službene dužnosti, ili barem ublažujuću reviziju.

Treba ovom spisku još dodati više od 3.500 istraživanih, 2.100 okrivljenih i 650 osuđenih u raznim aferama korupcije, pa spisak lobista poprima realnije dimenzije.

Eminentni ekspert i jedan od 10 doživotnih senatora, Leo Valijani, u "Korijere dela sera" brani ideju uz podršku direktora lista. Opozicija - čiji je lider jedan od optuženih za korupciju - obazriva je usredsređujući se na stav da je cilj najnovijih zapleta da se minira istraga protiv bivšeg tužioca Antonija di Pjetra.

Bez obzira što je pojam amnestije rođen da bi stvarao mir, izgleda da je osuđen da bude uzročnik rata.

Enco Bjađi, doajen ovdašnjeg novinarstva, upozorava da pozivi na amnestiju odjekuju sa stranica liberalne štampe, a traže je i "očevi domovine" kako naziva neke od doživotnih senatora poput Velijanija. Vraća se u istoriju.

"Toljatijevska", prva amnestija u istoriji Republike, data je 22. juna 1946, u vreme vlade Alčide de Gasperija u kojoj je lider komunista Palmiro Toljati bio ministar pravosuđa. Amnestija je usledila posle pobede republike nad monarhijom na institucionalnom referendumu.

Vredi podsetiti da su i ranije - pre 25. jula 1943, kada je u Rimu oboren Musolini i na vlast vraćen kralj Vitorio Emanuele III - bili formulisani dekreti o uklanjanju fašista sa položaja i sa javnih funkcija i o "preventivnoj amnestiji".

Ovoj debati - aktuelizovanoj događajima koji okružuju di Pjetra - nije trebalo mnogo da se vrati u prošlost.

Jedni, kao senator Valijani, iz istorije izvlače zaključak da je i sada vreme za amnestiju. Njegovi simpatizeri uglavnom ćute.

Otvorena je debata u kojoj drugi, kao komentator Boka, smatraju da bi i sadašnja bila "nagrađivanje najgorih i ostavljanje stvari tamo gde su bile".

Senator Valijani ocenjuje da se amnestija 1945. podjednako odnosila i na poražene fašiste i na odgovorne Musolinijeve marionetske Republike Salo formirane pred sam kraj rata. Boka je, međutim, saglasan sa amnestijom iz 1943. - jer se odnosila na one koji su bili deo režima - ali ne i na 1945. - jer obuhvata i one koji su do poslednjeg daha ostali verni fašizmu.

Mada partizani i Sandro Pertini, budući predsednik, nisu bili sasvim zadovoljni, jedna stranica istorije bila je zatvorena.

Evidentno se sada otvara nova. Predsednik Republike je od 1945. amnestirao 39 osoba. Poslednji put 1990, dve godine pre nego što je odlučeno da samo Parlament dvotrećinskom većinom može da ovlasti šefa države da objavi amnestiju.

Hiljade koje su od vremena Tanđentopolija zainteresovane za oproštaj države u oštrom su kontrastu sa posleratnim brojkama i, još više sa činjenicama istorije: tada su u igri bile ideološke strasti, danas su krivični prekršaji.

Istorija je samo povod analiza, jer otvoreno zalaganje za "potez sunđerom" kojim bi se prebrisala istraga korupcije ipak se izbegava.

Partije demokratske levice Masima d'Aleme pridružuju se šefu države u suprotstavljanju amnestiji. "Ne može se razmišljati o zatvaranju Tanđentopolija amnestijom", kaže D'Alema i zahteva ubrzavanje procesa i donošenje "zakona protiv korupcije".

Isti stav brani i Valter Veltroni u svojstvu potpredsednika vlade, iako premijer - i sam osumnjičen za zloupotrebe prethodne dužnosti - izbegava da se izjasni.

"Čiste ruke", proslavljeni milanski tim tužilaca koji je u haotičnim okolnostima koje okružuju politiku i sudstvo sve češće na meti kritika, razumljivo se oštro protivi hipotezi amnestiranja i zahteva nastavak istraga.

Koaliciju glasova protiv ojačava i predsednik Donjeg doma parlamenta Lučano Violante: "Amnestija bi bila šamar italijanskom narodu".

Interveniše i tužilac Palerma Đankarlo Kazeli: "Magistratura je funkcionisala kao hirurg koji nastavlja da operiše, da obavlja svoju dužnost i onda kada u bolnici nije sve najbolje."

Celovito "političko rešenje" izlaska iz krize sudstva, koje su predlagali upravo milanski istražitelji, predviđa povlačenje preciznih granica istragama koje rizikuju da ne daju mira građanskom životu Republike.

U tome se svi načelno slažu. Parlament ne diskutuje na temu amnestije. Ali, u zemlji u kojoj što je veća količina demantija onda određene pojave postaju verovatnije, mnogi upravo zato veruju da će amnestije biti - možda pod nekim drugim imenom.

Boško Jakšić